Kада дете погрешно закључи о неком важном питању, то му може правити велике проблеме у каснијем животу.


Деца немају довољно развијену способност мишљења, немају довољно информација, често погрешно тумаче неке догађаје или поруке других, и зато праве бројне грешке у закључивању. Зато дете није у стању да се одупре ни погрешним порукама важних других – родитеља и других ауторитета, вршњака, медија – већ их некритички усваја.

 

Kада дете погрешно закључи о неком важном питању, било да се оно тиче његове слике о себи, слике о другим људима или неке важне животне вредности, и када такав погрешан закључак остане непромењен, то му може правити велике проблеме у каснијем животу.

Kако дете гради свој систем уверења о реалности, они закључци које изводи најраније постају темељна уверења од којих дете полази као од доказане претпоставке у даљем развијању свог знања о себи, другима и свету. Kада је темељно уверење погрешно, та погрешност се преноси на сва друга, из њега изведена уверења.

Не само да први искривљени закључци делују као аксиоми – доказане истине – већ их дете заборавља током времена, тако да они настављају да делују на несвесном нивоу током њеног каснијег живота.

Знање о постојању раних погрешних закључака о себи, другима и животу, веома је важно за правилно васпитавање деце и његово будуће ментално здравље. Овај систем уверења делује као нека врста унутрашње мапе, а што је мапа тачнија и што више одговара оном терену на који се односи, особа ће се по њему боље кретати.

Што је више погрешних закључака у важним животним аспектима, то је већи ризик да ће особа лошије живети и можда развити неки поремећај.

Зато родитељи треба да спречавају дете да из различитих догађаја изводи такве погрешне закључке. Треба да деци помогну да их исправно схвате и исправно вреднују. Да би то било могуће, родитељ треба да има такав однос са дететом у којем му се оно дете поверава без страха да ће због тога бити исмејано или имати неку другу негативну последицу.

Родитељ то може чинити само када препознаје да су дететови закључци погрешни, јер ако дели исто такво искривљено уверење, он га неће препознати као нетачно. Други битан моменат јесте у томе што се одређена уверења која могу бити исправна у датом историјском контексту, неколико деценија касније могу показати као дисфункционална.

Најсигурнији начин да одрасли промене она искривљена уверења која их ограничавају или их присиљавају на неко ирационално понашање јесте психотерапија. Задатак психотерапеута јесте да помогне особи да освести она темељна уверења на којима гради свој систем искривљених уверења, да их преиспита и затим одбаци и промени у исправна. Зато се за ове закључке и користи реч одлука, јер оно што је једном одлучено у прошлости се може преиспитати и тако да у садашњости особа може донети друкчију, нову одлуку.

Аутор: Зоран Миливојевић

Извор: Политика

„Не препуштајте своју децу случају. Уозбиљите се.”


Реакција на један од најчитанијих текстова на нашем порталу: Ја сам та мајка која учи своје дете да врати ако га неко први удари стиже од педагога Снежане Голић. Други угао гледања који такође треба чути.

У највећем броју случајева оно што не могу да реше родитељи, васпитачи, наставници – не може ни дете. Ако је ваше дете дошло у сукоб и добило ћушку, ударац од неког вршњака, ваш савет „Па врати му“, додатно ће оптеретити дете. Ту настаје низ проблема. Лепо васпитано дете ће изузетно тешко поднети критику свог васпитача/учитеља, а неминовно ће након туче бити опоменуто и укорено. За већину деце до поласка у школу, а и касније, већи је стрес непоштовање правила институције коју похађају, него било шта што вршњак може да им уради. Немојте то заборавити.

И? Да ли онда дете мора да трпи вршњачко насиље? Наравно да не, али у сваком случају је по дете штетно да решава само проблеме овог типа. То је дужност одраслих. Васпитач или учитељ је често немоћан да самостално позитивно реши све конфликте ситуације, али иза свакога ко директно ради са децом стоји Тим за заштиту од насиља, који је у обавези да реагује. То је право Вашег детета и немојте дозволити да вам га било ко одузме. Самим тим васпитач или наставник не могу се представити немоћним пред родитељима и ту завршити тему. Они су обавезни да Тим упознају са случајем и покрену разматрање на вишем нивоу. Уколико се родитељи детета које врши насиље не одазивају на позиве из школе/вртића и слично, то се сматра занемаривањем детета и у процес се укључује Центар за социјални рад. Питање за вас у таквој ситуацији је: да ли је о насиљу реч? Покушајте да процените.

Можда ваше дете може заузимањем другачијег става да се заштити, а за то му је неопходна помоћ, стручна или ваша. Можда ће му значити да научи да није важно шта ко прича о њему и да би требало да верује у себе и своје изборе и да се не обазире се на опаске са стране. Можда му треба загрљај и разговор, неки релаксирајући хоби, подршка при социјализацији… Све ће му помоћи више од штурог савета: „Буди исти као он и врати му“. Већина деце може и сама тога да се сети, али процењују да је сувише ризично. Уље на ватру доливају родитељи који додатно понизе своје дете коментарима о његовим тобоже слабостима и неспособности да се снађе и одбрани. Таквим родитељима би било интересантно понудити да одмере снаге са неким јачим и агресивнијим од себе. Насиље је терен насилника и нереално је очекивати надмоћ детета које не осећа бес, агресију нити жељу за обрачуном. А срећна деца то не осећају. То је као да убаците у базен дете које не зна да плива и посаветујете га да победи искусног пливача. Па и нисте му од неке помоћи. У сваком случају бар до завршетка нижих разреда основне школе одрасли би морали да решавају озбиљне проблеме. Чак иако систем потпуно „закаже“, преузмите на себе. Контактирајте родитеље другог детета. Не остављајте дете само.

У старијим разредима тема је све озбиљнија. Савет родитељима је да са децом полемишу о што више ситуација како би дете научило да ПРОЦЕНИ СИТУАЦИЈУ што боље. Ево неких примера:

1. Три момка, физички јака и спремна враћају се из изласка и срећу се са групом навијача. Навијачи почињу са провокацијама. Да ли је решење да момци покушају да побегну или да им „врате“? Уколико се потуку, да ли ће навијачи постати смиренији и више никога неће дирати? Или ће их сутрадан наћи и покушати освету? Где је крај? Који је смисао?

2. Ноћ је и долази отац у алкохолисаном стању, буди мајку и туче је. Дете се буди и отац га истуче. Ујутру га без задовољених основних потреба шаљу у школу. Дете је пуно беса и без воље за животом, јер лепоту живота не препознаје. Свеједно му је шта ће бити са њим, па се за себе уопште не боји. Среће се са Вашим сином и отима му ужину. Да ли је боље да тај конфликт реше сами или да укључе одрасле?

Довољно примера да закључимо да није прави савет „врати му“, већ „процени ситуацију“. Када би деца то лако научила или знала шта тачно значи „врати му“ , била би законски кажњавана за своје грешке и у потпуности одговорна за своје поступке. Када је конфликт између деце у питању најчешће обе стране мисле да су само вратиле.

Важан савет је да се преко родитеља деце из разреда и наравно наставника, детаљније распитате, уколико сумњате на озбиљне облике насиља. Можда дете не жели да Вас узнемирава, па Вам не говори целу истину. Деца много отвореније препричавају догађаје када нису актери истих.

Питајте себе: да ли ћемо их спремати за озбиљна занимања, где су тактика, тимски рад и самоконтрола предуслови или за „луде деведесете“.

Много више разумевања, емпатије, тактике и труда за решавање проблема вршњачког насиља треба од савета „врати му“ и жао ми је што смо лаки на тако великим речима.

Не препуштајте своју децу случају. Уозбиљите се.

Снежана Голић, педагог

Извор Зелена учионица

Јован Мемедовић: Водите децу у паркове, а не у шопинг!


Jован Мемедовић о емисији “Сасвим природно”, квизу “Потера”, искуствима, трагачима, постулатима новинарства…

ЈЕДАН је од највећих авантуриста међу колегама, који нам кроз своје репортаже доноси најнеобичније приче из свих крајева света. Као аутор култне емисије “Сасвим природно” Јован Мемедовић упознаје нас са животом и преживљавањем у дивљини, али са људима чија је свакодневица по много чему другачија од ове наше. Мемедовић каже да има још много прича које нису испричане, јер је свет огроман, иако га ова глобализација и технологија привидно праве малим.

– Много је предела, људи, њихових прича. Ове године ћу сигурно отпутовати негде ван земље, јер људи то воле да виде и треба донети искуства и примере других, али ја пре свега видим много тога неиспричаног и у нашој земљи. Толико је тема које треба да се обраде, којих ми новинари треба да се ухватимо и приближимо их гледаоцима тако да то буде гледљиво, да држи пажњу, а да буде корисно и пре свега истинито.

* Шта вас нарочито мотивише када радите ове репортаже и на које од њих сте највише поносни?

– Мотивишу ме људи. Природа и лепота пејзажа за мене нису сами по себи прича, већ људи и њихов суживот са природом, њихове приче које нас увек враћају оном исконском, једноставном животу. Више него на свој рад, поносан сам на актере тих емисија који су на мене, а верујем и на многе гледаоце, оставили огроман утисак: на Туву Торсон из Норвешке, на Вернера Фројнда – човека вука, на Армена из Италије, Ахмета из Таџикистана, Милана и Милеву са Таре, Перу са Бобије, на Милену, жену која се не предаје, и многе друге.

* Да ли су вас и колико променила искуства са којима сте се сусретали на терену?

– Наравно, а мењају ме и данас. Стално нешто ново сазнајем и јачам своју жељу за животом у природи.

* Кроз различите приче вероватно сте се више пута сусретали са непредвиђеним ситуацијама које нисте забележили камером. Да ли можете да нам испричате неку од анегдота?

– Нажалост, позната је ствар да се најбоље ствари дешавају када је камера угашена. Много је изјава које нисам ухватио, а које људи изговоре када су опуштени и када камера није уперена у њих. А што се тиче ситуација, било је то на Чукотки (Сибир) када сам гледао медведа како се прикрада ирвасима док је мој сниматељ у шатору паковао своју врећу за спавање.

* Како сте дошли на идеју да радите овај култни серијал и шта сте кроз њега желели да нам пренесете?

– Дошао сам на идеју када више нисам видео смисао у хватању рибе из забаве и у снимању тога. Риболов због хране и преживљавања је нешто друго и то је већ “сасвим природна” прича. Нову идеју сам морао да развијам у оквиру новог пројекта и тако је настала моја емисија. У њој сам могао све да радим дубље, да теме буду пре свега едукативне и шире, и да, иако их све повезује природа и природан начин живота, опет буду разнолике.

* Ваша реченица “Родитељи, ваша деца болују од недостатка природе…” много пута је цитирана. Шта сте њоме хтели да нам поручите?

– Да своје дете следећи пут поведете у неки парк, а не у тржни центар. Мислим да је јасно шта та реченица поручује, само није јасно како то спровести, како децу вратити природи. То мора да се ради систематски, да буде проткано и кроз институције, али опет сви ми треба да почнемо од себе и своје деце. Не будимо лењи, јер ако успемо да дете вежемо за природу, да оно схвати своје место и одговорност, онда смо га извели на прави пут.

* Сличних ТВ формата као што је емисија “Сасвим природно” на домаћим телевизијама готово да нема, шта мислите због чега?

– Документарне емисије траже да истражујете, да припремите, пишете текст, путујете, говорите у камеру, комуницирате са људима, испратите постпродукцију. Друга ствар је да многи иду обрнутим редоследом и нису свесни да иде прво идеја, велики рад, па тек онда новац.

* Сваког понедељка гледамо вас и у улози водитеља квиза “Потера”, који бележи одличну гледаност. Шта је, по вашем мишљењу, у њему толико занимљиво гледаоцима?

– Занимљив је тај потенцијални конфликт између трагача и такмичара, борба добра и зла, и неизвесност.

* Да ли планирате да у наредној сезони нешто промените у квизу, да уведете неку нову игру или још једног трагача?

– Квиз је лиценциран и иде по већ утврђеним правилима. Биће сигурно нових такмичара, али трагачи и водитељ су засад исти.

* Који од трагача је по вашој процени најопаснији, а кога бисте, да сте такмичар, пожелели прекопута себе?

– Најопаснији је Милинковић. Тај и када не зна пронађе одговор. Да сам ја такмичар, најрадије бих прекопута видео Уроша Ђурића. Заједно имамо све што је потребно за драмски заплет – и конфронтацију и хумор.

* Који су то постулати новинарства због којих вреди бити део ове професије?

– Одговорност и част. Одговорност је велика, јер својим радом учествујемо у обликовању друштва, а тако нешто је чиста привилегија и част.

ВРАЋАЊЕ НА СЕЛО

* ДА ли је ваша кампања “враћања на село” до сада донела неке резулатате? Има ли изгледа да ће се ту ствари мало променити?

– Моја лична кампања (смех) није довољна да би се ту видели резултати. Много је ствари које утичу на то да ли ће се људи окретати на другу страну и бирати село уместо града. Али колико год то мало вероватно деловало сада, мислим да је повратак неминован. Немамо где осим назад.

МНОГО ЈЕ СИТНИХ ЗАДОВОЉСТАВА

* КАДА вам претекне времена, где највише волите да га проведете, која ситна задовољства увек могу да вас орасположе?

– Увек у природи. Сваки слободан тренутак проводим у својој брвнари, а лети и у шатору. Ситних задовољстава има много јер их препознајем и ценим више него икада пре.

 

Извор:  Novosti.rs

Ранко Рајовић: Осам карактеристика даровите деце


Уколико дете које дневно проведе неколико сати гледајући ТВ, уз компјутер и видео-игрице, нема друге активности као што су трчање, скакање, провлачење, боравак у природи… готово сигурно улази у ризик појаве неког од развојних поремећаја

По новим истраживањима, поремећаји у учењу, који се јављају већ у другом и трећем разреду основне школе, настају услед недостатка појединих активности у најранијем детињству. Обично су у питању заборављене игре – као што су скакање, ротација, а касније кликери, ластиш, жмурке, итд. Управо те активности подстичу стварање синапси, а живимо у времену када су деца највећим делом статична, испред телевизора и компјутера.

Многи родитељи, не знајући, дозвољавањем појединих активности онемогућавају правилан развој своје деце. Претерано гледање телевизије, играње видео игрица, недостатак графомоторичких активности, физичка неактивност – оштећују и смањују развој појединих биолошких потенцијала. Чињеница је да је овај период, који представља основу од које ће зависити будући развој интелектуалних способности сваког детета, још увек слабо истражено подручје. Родитељи нехотице раде погрешне ствари, не знајући како да на оптималан начин стимулишу дечји развој. Често сам имао прилику да слушам родитеље који су, у жељи да заштите дете, бранили скакање по кревету, окретање у круг, куповали патике са «чичком» да се дете не оптерећује везивањем пертли – и тако спречавали неке изузетно корисне активности.

Висока интелигенција је само један од предуслова да би неко спадао у групу даровитих. Потребно је да има још неколико значајних карактеристика, као што су:

– рано коришћење широког речника
– спретност у језику, коришћење фраза и целих реченица у врло раним годинама
– општа запажања
– интерес према књигама, касније према атласима и енциклопедијама
– рани интерес за датуме и часовник
– способност концентрације
– рано откривање узрока и последица (што их чини емотивно осетљивијим)

Др Ранко Рајовић, НТЦ учење

Извор Зелена учионица

Stručnjak za inteligenciju kod dece Dr Ranko Rajović: Evo kako da suzbijete bes i razmaženost!


Foto: Printscreen/ youtube/ Branislav Mihajlovic

Za dečji bes nisu kriva deca, već roditelji koji su iz želje da im pruže sve, pružili im previše.

Kada bih jednom rečju morao da opišem najčešću grešku koju roditelji danas prave, rekao bih prezaštićivanje.

Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja, kaže na početku razgovora za Radiosarajevo.ba Ranko Rajović, jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

„Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.“

Poslednja istraživanja pokazuju kako je svaka nova generacija dece slabija, a kao osnovni krivac se navodi roditelj, i to upravo zbog prezaštićivanja. Roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.

„Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.“

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

„Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje šta će vam to. Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi“.

Granica između zaštićivanja i prezaštićivanja

„Edukacija roditelja je jako važna. I dan danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.“

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja, kaže on. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, upozorava Rajović.

„Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje a svesni smo kako se brzo menja i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.“

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro, zašto je nešto dobro ili zašto nije dobro i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

„Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju“.

 

Glavni posao deteta je da se igra

Česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro.

Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

„Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.“

Kada dete sve rešava plačem

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje naš sagovornik.

„Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.“

Kako kontrolisati bes kod dece

Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

„Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su videoigrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti nego lečiti“.

Doktor Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Osnovu ovog učenja predstavljaju savremena naučna otkrića iz neuronauke i pedagogije.

Iako u okviru NTC programa rade i s decom, akcent programa jeste edukacija roditelja, vaspitača i učitelja, kao osoba koje su neposredno zadužene za razvoj deteta i njegovih potencijala.

Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.

„Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država.

Mi smo svi bili ubeđeni da su naše škole najbolje, da su naša deca najbolja. Međutim kada su počela PISA testiranja (Međunarodni program procene učeničkih postignuća) naša deca su među poslednjim u Evropi. Naša deca se ne snalaze kada je reč o povezivanju informacija. A to je upotrebno, odnosno funkcionalno znanje. A upravo od tog znanja zavisi bruto nacionalni dohodak. Pa čemu da se nadamo za 20 godina?! Ako naša deca od 15 godina su ispod proseka Evrope. Jedino je Slovenija u boljoj poziciji, ona je iznad proseka i među prvih pet država Evrope. A onda su ispod proseka Srbija i Hrvatska, jako daleko su BiH i Crna Gora i na poslednjem mestu, ne u Evropi nego u svetu je Makedonija.“

Iako će neki reći kako ovaj test nije važan, on je trenutno jedini pokazatelj znanja u određenim zemljama, zaključuje na kraju razgovora dr. Rajović.

Izvor: „Zelena ucionica“

Деца наслеђују интелигенцију од мајке, не од оца!


Истраживачи из Глазгова открили су да генетски профил мајке највероватније у највећој мери одређује колико ће њена деца бити паметна и да отац можда нема утицаја на памет детета, пише Индепендент.

Вероватније је да ће жена детету пренети ген интелигенције јер се преноси путем X хромозома. Осим тога, научници сада верују да гени за напредне когнитивне функције који се наслеђују од оца могу аутоматски да се деактивирају.

Научници сматрају да категорија гена познатих под именом ‘условљени гени’ функционише само ако у појединим случајевима долази од мајке и у другим случајевима од оца. Верује се да је интелигенција једна од карактеристика која се преноси условљеним генима који долазе од мајке.

Лабораторијске студије на генетски модификованим мишевима откриле су да су они с већом количином мајчиних гена развили веће главе и мозгове, али мања тела. Они с већом количином очинских гена имали су мање мозгове и већа тела.

Истраживачи су идентификовали ћелије које су садржале само мајчинске или очинске гене у шест различитих делова мишјег мозга, који су контролисали различите когнитивне функције, од навика у исхрани до памћења.

Ћелије с очинским генима накупиле су се у деловима лимбичког система који учествује у функцијама као што су секс, храна и агресија. АЛи, истраживачи нису пронашли очинске ћелије у церебралном кортексу, месту где се догађају најнапредније когнитивне функције, као што су закључивање, радуђивање, језик и планирање.

Истраживачи су открили су да теорије које су екстраполиране из студија спроведених на мишевима важе у стварности када су интервјуисали 12,686 особа између 14 и 22 године старости сваке године од 1994. године до данас.

Упркос томе што су узели у обзир неколико фактора, од степена образовања испитаника до њихове расе и друштвено-економског статуса, тим је открио да је и даље најбољи предвиђач интелигенције детета IQ мајке.

Додуше, истраживање је такође утврдило да генетика није једини фактор који утиче на интелигенцију – сматра се да је само 40 до 60 одсто интелигенције наследно и да на други део утиче окружење.

Исто тако, откривено је да мајке играју изузетно важну улогу у негенетском делу интелигенције, а поједине студије сугеришу да је повезаност мајке и детета блиско повезана с интелигенцијом.

Истраживачи с Универзитета у Вашингтону открили су да је стабилна емотивна веза између мајке и детета кључна за раст појединих делова мозга. Након анализирања начина на који се група мајки односила према својој деци током седам година, истраживачи су открили да су она деца коју су мајке емотивно подржавале и којима су интелектуалне потребе испуњене имала у просеку 10 одсто већи хипокампус с 13 година од деце чије су мајке биле емотивно удаљене. Хипокампус се повезује с памћењем, учењем и реаговањем на стрес.

Сматра се да снажна веза с мајком детету пружа осећај сигурности, који му дозвољава да истражује свет и даје самопоуздање да решава проблеме. Осим тога, предане и обазриве мајке чешће помажу деци у решавању проблема и тако им помажу да остваре свој пуни потенцијал.

Наравно, улога очева у развоју интелигенције детета није занемарљива, будући да цео низ других фактора – као што су интуиција и емоције – које деца могу да наследе од очева, такође утичу на развој интелигенције.

Извор: Зелена учионица

Besplatni sportski programi za letnji raspust 2017.


Od 21. juna do 31. avgusta za vreme letnjeg raspusta biće organizovani besplatni sportski programi za učenike osnovnih i srednjih škola sa područja Beograda.

Sekretarijat za sport i omladinu i u ovoj školskoj godini nastavlja sa realizacijom besplatnih programa.

Svi zainteresovani učenici uzrasta od sedam do 18 godina moći će u letnjim danima da provedu slobodno vreme u sportskim centrima, gde im se pruža mogućnost da nauče da plivaju, a onima koji su već savladali tu veštinu da uživaju u ovom sportu. Učenici će moći da učestvuju u letnjim kampovima sa raznovrsnim sportsko-rekreativnim programima i kreativnim radionicama.

Besplatni sportski programi – za zdrave navike
Cilj besplatnih programa je da se svoj deci, bez obzira na materijalni status, omogući bavljenje sportom, sticanje zdravih životnih navika i promena sedelačkog načina života.

Deca bi trebalo da aktivno provode slobodno vreme u društvu vršnjaka i savladaju nove veštine.

Školarci mogu da se prijave za letnje kampove u kojima će se održavati škole rukometa, odbojke, košarke, stonog tenisa, džudoa, tekvondoa, plesa, ritmičke gimnastike, fitnesa i ostali raznovrsni sportsko-rekreativni i kreativni programi.

Programe organizuju Gradski centar za fizičku kulturu, Sportski centar „Olimp – Zvezdara“, Sportsko-rekreativni centar „Ljubomir Ivanović Gedža“, Sportski centar „Voždovac“, Sportsko-rekreativni centar „Pionirski grad“, „Surčin“, JP „Ada Ciganlija“, Voždovački centar „Šumice“.

Obuku neplivača organizuju brojni sportski klubovi i centri, gde će deca tehnike plivanja lako savladati uz stručnjake sa dugogodišnjim trenerskim iskustvom i pedagoškim pristupom.

Biće organizovani brojni programi za decu sa različitim oblicima invaliditeta. Sportski savez osoba sa invaliditetom Beograda organizovaće sportsko-rekreativni kamp, kao i rekreativno plivanje, a Sportsko udruženje LIX organizuje sportski kamp za decu sa autizmom i teškoćama u razvoju, dok će na hipodromu Konjičko udruženje „Potkovica“ realizovati kamp pod nazivom „Budi vitez“.

Interesovanje je veliko…
Interesovanje za sve sportske programe je veliko, pa je preporučeno da se zainteresovani učenici što pre prijave organizatorima pošto je broj mesta ograničen. Potrebno je da učenici sa sobom ponesu sportsku opremu prilikom odlaska na željeni program.

Sekretarijat za sport i omladinu će od 5. do 19. juna vršiti podelu vaučera, sa kojim se ostvaruje pravo na besplatnu školu plivanja (obuka neplivača i usavršavanje tehnika plivanja). Sa vaučerom, učenici se prijavljuju direktno klubu čiji se podaci nalaze na vaučeru, koji će ih evidentirati i rasporediti u grupe.

Podela vaučera će se vršiti u Sekretarijatu za sport i omladinu, Kraljice Marije 1, svakog radnog dana od 10.00 do 15.00.

Besplatni termini na bazenima
Pored ovih sportsko-rekreativnih programa, beogradski sportski centri „Tašmajdan“, Zavod za sport i medicinu sporta RS „Košutnjak“, „Olimp – Zvezdara“, „Banjica“, Vaterpolo klub „Partizan“, „Novi Beograd“, „Mladenovac“, obezbediće jednom nedeljno učenicima osnovnih i srednjih škola u Beogradu besplatno korišćenje bazena tokom celog letnjeg raspusta.

Većina bazena počinje sa ovim programom od kraja juna ili početkom jula koji traje do 31. avgusta.

Sportski centri mogu da odrede i dodatne dane besplatnog korišćenja bazena pored obavezne srede, ukoliko vremenske prilike ne omogućavaju realizaciju besplatnog korišćenja bazena sredom, uz đačku knjižicu. Sekretarijat za sport i omladinu je za ove namene obezbedio sredstva za pripremu bazena za rad, kao i za zdravstvenu zaštitu. (Beoinfo)

besplatni-sportski-programi-1

besplatni-sportski-programi-2

besplatni-sportski-programi-3

besplatni-sportski-programi-4

besplatni-sportski-programi-5

besplatni-sportski-programi-6

besplatni-sportski-programi-7

besplatni-sportski-programi-8

besplatni-sportski-programi-9

besplatni-sportski-programi-10

besplatni-sportski-programi-11

Претходно Старији уноси